Kainov ožiljak – Priča o diplomatskoj misiji Ive Andrića u Hitlerovoj Nemačkoj

kainov_oziljak

Jedan od presudnih faktora za čitanje ovog romana je redak slučaj saradnje dva pisaca i pisanju u četiri ruke. To naravno nije bio jedini razlog, zapravo postoje više njih. Dejan Stoljković je odavno dobio moje poverenje knjigama kao što su Konstanitnovo raskršće, Duge noći i crne zastave, Znamenje anđela, do sada se nisam susretao sa delima Vladimira Kecmanovića tako da je i sa te strane postojala znatiželja.

Ovo svakako nije prvi put da čitam jedno delo koje je proisteklo iz saradnje dvoje autora, čak šta više, pre izvesnog vremena sam pročitao knjige Artur Klarka i Stivena Bakstera  koje su mi se veoma dopale te sam i zbog toga pružio šansu ,,Kainovom Ožiljku“.

Sa čitanjem ,,Kainovog ožiljka“ sam krenuo bez nekog predzanja osim onog što se dalo nagovestiti iz opisa koji sam pročitao na sajtu svoje omiljene online knjižare Lagune.

Radnja romana je smeštena u predratnoj Evropi 1939. godine i službovanju Ive Andrića kao ambasadora, poslanika Kraljevine Jugoslavije u srcu lavlje jazbine, Hitlerove Nemačke. Zaplet počinje nakon predaje akredativa poslanika Andrića Hitleru lično. Šetajući ulicama Berlina, posmatrajući ludilo koje je zahvatilo tada Nemačku, Ivo nailazi na zgarište na kome pronalazi knjigu zanimljivog naslova ,,Kainov ožiljak“. Tada počinje uzbudljiva potraga za misterioznim piscem koji nestaje u ,,noći dugih noževa“.

Lik Ive Andrića mi je posebno interesantan. On sebe svetu vrlo uspešno predstavlja kao nekog ko nije za diplomatiju. Smotan, neobavešten, čovek van svih dešavanja. A zapravo on je sušta suprotnost onog što želi da prikaže a što je najbolje to se samo retki pojedinci primećuju, kao što je recimo Vauhnik ili Krajski. Naravno priča o nemogućoj ljubavi je protkana kroz ceo roman i uklopljena onako kako samo to život može da uradi.

Sledeći akter koji mi je bio veoma interesantan i o kome bih voleo da čitam je Vauhnik, defintivno bih želeo da saznam više o našim obaveštajcima tog doba. Mislim da bi to bila veoma dobra priča. Vauhnik, on je opisan upravo onako kako zamišljam našeg tajnog agenta. Elokventan, načitan, šarmantan, vrlo inteligentan.

Krajski, o njemu bi se dalo dosta toga napisati i reći. On je jednim delom otelotvorenje pravog antiheroja, negativca u svakom smislu. Jedino što ga potpuno ne čini lošim je želja da pomogne svom sunarodniku. Mada se motivi i njegova želja da svoju moć iskoristi i pomogne Andriću, ona se može sagledati iz više uglova iako ni jedan od njih nije dovoljno jasan. Definitvno da Krajski ima Karađoza u sebi i to se dalo videti sa igrom mačke i miša, dobrog i lošeg policajca istovremeno na koju je Ivo hteo ili ne morao da prihvati.

Poruka koja se nedvosmisleno da izvući iz romana je jeziva. O samo Nacističkom svetu posebno ali i jednoj veoma lošoj situaciji u kojoj se tada nalazila Kraljevina Jugoslavija. Podelama i političkim potresima koji su razarali zemlju. Postaje gotovo više nego jasno zašto smo tada u vrlo kratkom periodu bili pregaženi nacističkim čudovištem.

Kada se pristem školskih dana, na časovima istorije uglavnom smo učili o velikim vojskovođama i njihovim bitkama ali nikada nismo ništa saznali iz priča ,,malih“ ljudi, vojnika, onih koji su bili deo velike slagalice i bez kojih ne bi smo imali jasnu predstavu o tome šta se tačno zbilo i koliko je bilo strašno živeti u ti groznim vremenima.

Kainov ožiljak upravo to omogućuje.

Baziran na istorijskim činjenicama, obogađen maštom dvojice odličnih pisaca, on nas vodi kroz jedan vrlo bitan period. Vodi nas kroz deo pre početka Drugog svetskog rata, a koji je veoma važan za razumevanje ludila u kome je svet srljao.

Knjigu sam čitao polako, sa uživanjem. Od srca vam je preporučujujem, veoma mi se dopala.

A vama?

Vaš komentar možete ostaviti odmah ispod ovog teksta.

 

Ostanite još malo i pročitajte:

  • Meni se knjiga uopšte nije svidela. Zapravo, jedino što mi se dopalo jeste lik Krajskog, mislim da je taj lik jedini do kraja izgrađen. Andrićev lik, ako može tako da se kaže, mi je ostao nedorečen, mislim da je moglo još mnogo toga da se ,,uradi” sa njim. Naročito ako se zna da je priča bazirana na stvarnim događajima. Mislim da su propuštene sjajne prilike da se napravi zanimljiva priča. Možda priča lakše ,,legne” kada se čita bez nekog predznanja o Andrićevom boravku u Berlinu. U svakom slučaju, ja sam mnogo više očekivala od romana. 🙂

    • Pa dobro, možda je moglo još malo o Ivi ali mi nekako deluje da ovo nije poslednji roman o njemu. 🙂

  • Marija B.

    Ja još nisam pročitala knjigu, a mogu ti reći da sam kod ostalih blogera čitala utiske i podeljeni su. Nekom se dopalo, nekom ne. Tvoj tekst me je zaintrigirao, čini mi se radnja zanimljivom, tako da ću dati šansu knjizi. 🙂

    • Meni se veoma dopala, a tek kada sam odgledao predstavu, osećaj je bio potpun. Javi utiske. 🙂