Stao je njihov sat

WallpapersWide.com

Jutro. Otkucaji sata se čuju, odjekuju u praznini koju sam nekada zvao domom. Ustajem, škripa kreveta i uzdah tuge se mešaju, dobuju u glavi, postaje nepodnošljiv taj zvuk koji pomalo podseća na čudovište koje samo umire na zabačenom otoku.
Alarm mobilnog telefona se oglasio, prvi put sam se probudio pre njega. Zapravo uvek sam ga podešavao da zvoni malo kasnije, voleo sam da jutro dočekam poznatim nežnim rukama i umiljatim glasom kakav samo majka može da ima. Idem do kupatila, hladna voda, nikog nije bilo sinoć da uključi boljer na ,,jeftinu struju“. Polako se približavam kuhinji, zvuk sitnog sata je sve jači, jedino on i otkucaji moga srca remete tu neprirodu tišinu.

Kao i svakog jutra kada bih ustao čuo se jutarnji program sa TV-a od koga bi ječila cela kuća. Reporteri bi izveštavali uglavnom o dešavanjima u glavnom gradu, povremeno bi se pojavila i neka priča iz provincije a onda vremenska prognoza koja je sa godinama sve preciznija i tačna. Ovog puta ,,sokoćalo“ je ugašeno, nema poprekih pogleda i negodovanja zbog mog kasnog buđenja i kašnjenja na predavanja.

Tišina, uzimam više tanjira mahinalno i postavljam na stari sto, zatim zastajem, krenuo sam da ih vratim u kredenac koji su zajedno kupili od svoje prve plate ali sam odustao od te zamisli. Doručak hladan, sa ukusom gvožđa u svakom zalogaju. Vreme je da krenem, uzimam ranac u kome su nekoliko knjiga, jedna sveska i olovka. Dan na fakultetu kao i svaki drugi. Brucoši u frci nervoznih pogleda traže kabinete a apsolventi kao ,,džombe“ ponosno i lagano koračaju dugim hodnicima. Lep dan, sunčan, misli mi stalno lutaju, još jedna rata se približava.

Od kako se praznina uselila rano izlazim a kasno se vraćam. Ne znam šta mi je teže. Da li to što me praznina ispraća ili tišina dočekuje. Dani vrtoglavo brzo prolaze, već je prošlo četrdeset dana. Stigao sam kući, mračna ulica, nigde svetla. Zavesa mirna, prozor pust, ne znam koliko sam tako stojao pred kapijom, kao da se u momentu kada sam se našao tu gde je nekada bio dom, kao da je vreme stalo. Trznuo me je prigušen zvuk. Nisam bio siguran o čemu se radi, pogledao sam niz ulicu i dalje je bila pusta. Potom ponovo još jedan tihi zvuk. Dopire iz unutrašnjeg džepa zgužvane jakne. Poruka, provajder, povoljna ponuda za malu cenu, uplatite 100 dinara i budite u kontaktu sa vama bitnim ljudima.
Otključavam vrata.
Ključaonica je tako odjeknula da mi se na tren učinio poznat glas, vrata šrkipe, tu je, tišina, ona me dočekuje. Mračno je, palim svetlo, bacio sam ranac, ma baš na sred dnevne sobe, očekujem rekaciju, psovku bar! Ništa, tišina. Bes, tuga, neverica, nehotice sam razbio očevu šolju iz koje je uživao da pije kafu. Zvuk šolje koja se razbila do najstinijih delova mi para uši zatim ponovo tišina. Nema majke koja bojažljivo, malo ljutito prilazi sa metlom u ruci i parčetom kartona skuplja lom, koji sam kao klinac vešto pravio.
Krevet me je dočekao onako kako sam ga ostavio. Ćebe je još uvek na njemu ali jastuka nigde nema. Tako sam umoran, osećam da mi oči suze, nisam svestan šta se događa, kako je samo težak ovaj mrak, kako samo boli ova tišina. Svet je tako veliki kada si sam, tako težak, tako suvoparan i siv. Pokušavam da se uspavam, iz kuhinje se čuje sat, ritam postaje sve sporiji. Tik, tak, tik…, tak…..
Odjekuje mi u glavi, sećam se kada su ga kupili, bio je to lep dan. Voleli su da kupuju stvari na vašaru. Sada je ritam postao tako spor, kao da čitava večnost prođe između tog ,,tik“ i ,,tak“. Više nisam siguran da li sam budan ili sanjam.

Molim se da je ovo samo košmar, molim se da ovo nije stvarno.
Ne čujem više otkucaje sata, ovo je verovatno samo san, sigurno je to, loš san.

Jutro je, tišina, hladno zvono mobilnog telefona me budi. Još jedan dan, pitao sam se sinoć da li je to san, i dalje ne čujem tik, tak.

Stao je njihov sat…