Nekultura u kulturi – Prvi deo

 

 

Nažalost primitivizam i nekultura današnjeg društva je uzela toliko maha da se kao rak raširila u svim sverama pa i na okupljanjima koja se karakterišu kao ,,kulturne manifestacije“.
Možda sam ja malo naivan kada sam pomišljao da recimo promocju knjige ili slična okupljanja posećuju oni koji su eto obrazovani, sa stilom i načinom ponašanja koji ih definiše kao pre svega pristojne ljude. Možda sam ja sebe doveo u zabludu kada sam mislio da većina posećuje promociju knjige da bi čula o toj knjizi, upoznala pisca ali izgleda da su tu da bi se slikali za lokalne novine u kojima bi se videlo da oni posećuju takve manifestacije, da kažu: ,,Vidi ga on je obrazovan, na nivou“.

Često posećujem manifestacije ..od kulturnog značaja“ i uvek kada bih otšao da čujem nešto, vidim nešto novo, lepo, ostao bih zapanjen ponašanjem ljudi koji su već davno u ,,zrelim“ godinama i od kojih se najmanje očekuje ponašanje koje se ne viđa tako često ni kod dece. Imam tako mnogo primer koje bih mogao da podelim sa vama ali mislim da  su promocija knjige i predstava o kojima ćete pročitati u daljem tekstu sasvim dovoljan pokazatelj koliko je naše društvo posrnulo, koliko se osnovna kultura zaboravila, izgubila.

Promocija knjige

Jedan od ,,dobrih“ primera bahatosti, nepoštovanja, nekulture se upravo mogao videti na promociji knjige ,,Znamenje anđela“ pisca Dejana Stoiljkovića. I sada kada pišem ni sam ne mogu da poverujem da sam to video. Napišem, pa obrišem i tako više puta. Ali evo kako je bilo na prezentaciji.

Vreme prezentacije: 18:00, ja sam bio vredan pa sam se ispred biblioteke našao neki 15 minuta ranije, iskreno očekivao sam da će biti gužve ali nije bilo ni slučajnih prolaznika. Prošetao sam se malo gradom, neki vetar se razduvao, grad je bio očajno prljav. Kod biblioteke sam bio u 17:50, kako i dalje nikog nije bilo ušao sam u biblioteku da saznam da li će biti održana prezentacija na šta sam sa ,,najvišeg vrha“ dobio pozitivan odgovor.

U prostoriji su se nalazila tri ogromna ,,slavarska“ stola postavljena u obliku ćirličnog slova ,,P“, seo sam negde pri početku prvog stola, još uvek nikog nije bilo ali se čavrljanje većeg broja ljudi čulo iz susedne prostorije, pomislih da nisam u pogrešnoj sobi. Dok se vreme prezentacije približavalo, ostalo je svega par minuta, polako je počela prostorija da se popunjava dok se jedan od mnogih službenika biblioteke mučio sa projektorom i platnom, jedva je uspeo da podesi ugao. Sreća pa knjiga ima u izobilju, različitih veličina, pa je mogao da odabere odgovarajuću koja bi služila kao dobar podmetač. Skoro su sva mesta bila popunjena, prezentacija je mogla da počne. Pisac sa svojim sagovornicima je zauzimao poziciju u čelu prostorije, dok su se pripremali jedna pa ,,gospođa ministarka“ nam se pridružila sa šoljom kafe, prezentacija je mogla da počne. Hm, sve bi bilo u redu ali da od toliko prisutnih niko nije imao knjigu pisca ili makar olovku i jedan običan papir kako bi eto ne daj Bože upisao nešto interesantno, ispostavilo se da su to bili radnici biblioteke i članovi njihovih porodica.

Da li su se oni to organizovali iz straha da ne bude možda slaba posećenost, ne znam ali znam da ako su hteli nešto time da postignu, da glume publiku ili šta već, loše su to odradili. Po licima mnogih kao da su jedva čekali da se završi.

Posle nekih desetak minuta od početka prezentacije ulazi neki čičica u prostoriju inače ,,poznati“ pisac, bez ikakvog blama i obzira prema govorniku, izgovarajući onako ozbiljnim tonom, pomalo uvređen: ,,Ovde niko ne ustaje kada ja ulazim“. Gledao sam zapanjeno u tog čoveka starog koliko i novija istorija Prokuplja a ponašanja kao da je on lično Cezar. U istom trenu nastupa tu njegov vršnjak odgovarajući: ,,Skini kapče, kapče skini“, verovatno još jedan neshvaćeni umetnik, u svakom slučaju za mene potpuni anonimus.

Kako se situacija malo umirila, a prezentacija je bez obzira na upadice tekla, nisam mogao da ne primetim čoveka koji sedeo odmah prekoputa mene, ispuštao je neke uzdahe u trenutku kada je veroučitelj govorio o tome šta knjga predstavlja za pravoslavlje. Njegovo razočarano lice uz potvrdno klimanje glavom je bilo pomalo komično. Nisam shvatao motive dolaska tog čoveka, gledao je ljude oko sebe pomalo mrkim pogledom odmeravajući prisutne uz teške uzdisaje, tako teške, kao da je i sam vojevao po bojnim poljima rame uz rame sa Konstantinom.

Par minuta po pojavi ,,Cezara“ atmosveru i abijent je upotpunila lokalna novinarka koja je došla na prezentaciju knjige da bi se na samoj prezentaciji dovijala da sazna o čemu se radi tražeći knjigu od prisutnih.

Upisala je par rečenica u svoje ,,blokče“ i zbrisala, zapravo nisam ni primetio kada je napustila cenjeno društvo.

Izdvojio bih da za potrebe puštanja dela predstave ,,Konstantin – znamenje anđela“ nisu mogli da obezbede ozvučenje, ako nisu imali novca za neko kvalitetno mogli su da izdvoje 500 rsd. Za ozvučenje koje se može naći u prodavnicama kompjuterske opreme ali i široke potrošnje. Tako da je pogledano svega par minuta predstave.

Bruka!

Kada je došao kraj prezentacije voditelj nije ni stigao da kaže: Ako ima pitanja, svi su poskočili i krenuli prema izlazu, bilo je veoma interesantno kako se prostorija brzo ispraznila. Ja sam otišao da upoznam, gospodina Stojiljkovića, da upoznam pisca zbog knjiga koje nisam ispuštao iz ruku i da ga zamolim da potpiše knjige ,,Konstantinovo raskršće“ i ,,Duge noći i crne zastave“ a čiji sam ponosni vlasnik. On mi je sa zadovoljstvom potpisao obe i dok je to radio neka gospođa je pokušala da se ogrebe za besplatan primerak knjige nudeći mu neku svoju o bračnim konfilktima, bilo je komično posebno kada joj je gospodin Stojiljković rekao da on nema bračne konflkte. A u međuvremenu onaj čičica, Cezar, sa početka priče je uspeo da se pogrura sa svojim pajtašem, ne znam šta je bilo u pitanju samo sam video da je knjiga o kojoj je bilo reči na prezentaciji našla na podu.

I tako se se završila ta slavna prezentacija, nažalost pisac nije bio ispoštovan od strane publike a i organizatora, makar ne u onoj meri u kojoj zaslužuje.

Nastaviće se…

Ostanite još malo i pročitajte:

  • Negoslava Stanojevic

    Da nije tužno, bilo bi smešno.
    Zamisli, onda, kako je tek drugde, kada gospodin koji ima iskustva, kaže – u malim sredinama je još nekako, de vidiš kako je u Bg teško navatati publiku.

    • A mislio sam da je u većim gradovima lakše skupiti publiku, opet više ljudi ima pa je šansa za to veća.

  • Tijana Sonatasky

    Uvek ima takvih, u svakom gradu…

    • Ma to je neverovatno, skoro pa se graniči sa ludilom.

  • dusan

    zato ce u nasem malenom gradu da se osnuje udruzenje citalaca 🙂

  • Luna

    У култури има најмање културе, на моју велику жалост.
    По свему судећи ти си једини био заинтересован за промоцију, остали су били ту да буду виђени или попуне број…

    • Da, zato je to jedan vrlo interesantan paradoks. Ja svakako nisam išao zbog njih, već zbog pisca i dela koje je prezentovao. U celoj priči postoji jedna pozitivna stvar, upoznao sam gospodina Stoiljkovića. Izuzetna ličnost. A za ovo si potpuno u pravu, većina je bila da bude viđena a deo i da potpuni broj.