Moj prvi dan bombardovanja

 Veče je bilo prijatno, sveže, ceo dan sam proveo napolje igrajući se, tada sam bio četvrti razred osnovne škole.
Negde oko osam časova sam se popeo kod dede i babe na sprat, gledali su tv, tačnije RTS 1, bio je dnevnik 2 na programu, predsednik tadašnje SRJ Jugoslavije je govorio nešto.
Iz nekog razloga sam krenuo ka prozoru, verovatno sam hteo da ga otvorim da vidim da li ima nekog na ulici, u tom trenutku sam ugledao kako je nešto proletelo, užareno plave boje, onda bljesak i jaka detonacija. Ne vidim ništa, sve je belo oko mene, ne mogu da dišem, u šoku sam. Polako dolazim sebi, vidim da sam skoro na drugom kraju sobe, staklo je svuda oko mene, deda prilazi i podiže me, gleda da li sam povređen u tom trenutku ćale dotrčava sa donjeg sprata, još jedna detonacija, čuje se vriska sa ulice, sirena za opasnost, kola hitne pomoći. Ja sa dedom i babom trčimo ka improvizovanom skloništu, to je kao neki podrum gde nam se nalazio hidrofor, unutra su se već nalazili, moja dva brata,majka i radnica prodavnice koju smo tada držali. Dok smo prolazili kroz prolaz koji nas je vodio do podruma, dočekala nas je još jedna detonacija, koja nas je sve oborila na pod. Mi smo svi u tom ,,skrovištu” dok deda i ćale gase požar u prodavnici, od detonacije pala je flaša nekog pića na grejalicu, još detonacija, i dalje se čuje sirena za opasnost. Kada su malo prestali sa gadjanjem kasarine, krenuli smo ka garaži, pa u automobil, pogledao sam okolo, ni jedna kuća nije imala čitav prozor, najbliža kasarini je ostala bez krova.

Izlazimo na ulicu, kasarina je u plamenu, vozila hitne pomoći hitaju ka ulazu, krenuli smo ka selu blizu Prokuplja, svuda upaljena svetla, ljudi na ulicama, sirena se i dalje čula.

Sledećeg dana, kada su otac i deda otišli da provere kuću, ostali su bez reči. Kada su se vratili i počeli da pričaju ujaku da je pravo čudo da niko nije povredjen, u garaži su pronašli nekoliko šarpnela, kuhinja puna, na gornjem spratu spavaća soba isto.

Bili smo u šoku, da li je to moguće, da nas sada bombarduju, hah prokleti saveznici.

Kasnije se ispostavilo da je Prokuplje bilo prvi grad koji je bombardovan NATO projektilima ispaljenim sa brodova koji su se nalazili na Jadranskom moru.

Na pisanje me je podstakao članak Jungle Queen ,,Grlom u Jagode i guza na sunce” ali i sam čin naših vlastodržaca koji izgleda po svemu sudeći hoće da nas na mala vrata uvuku u NATO mašinu.
Ali opet možda se meni čini, možda ja ne razumem te političke igre na visokoj nozi.

  • Olja Ka

    Miloše, užasno se rastužim kad saznam ovakve priče iz života, a posebno na taj grozni period iz života svih nas, u ovoj našoj zemlji, mada i dalje mislim da je deci, a ti si tad bio dete, dečačić, bilo najteže. Ne sme se zaboraviti, ali zbog nas treba oprostiti i ići dalje, u neko bolje sutra, za vas, mlade, nadam se od sveg srca.

  • Slažem se sa vama. Zaboraviti se ne sme ali nikako ne treba ostati u prošlosti. Ja sam ovo napisao čisto kao podsetnik ali i kao lično svedočanstvo.

  • Negoslava Stanojevic

    Na mala ili velika vrata, tek- daće Bog da im ne uspe.

  • dbuday

    Toga dana sam s curom izišao u grad. Mirno smo sjedili i pili kavu kada je počelo da kida tlo pod nogama. Te večeri sam tarzanskim skokom izbjegao rafal iz mašinke i stigao kući izbjegavajući granate, šut i komadiće cigala koji su prštali na sve strane. Danima i noćima je neprekidno trajalo urnebesno bombardiranje JNA i srpske paravojske iz okolnih sela.

    Kada sam nakon desetak dana, jer je cirkus stao na par sati, došao u centar, tamo nije bilo čitave kuće. Ulice su bile zatrpane šutom, ciglama, izgorenim autima…

    Najžalosnije je bilo vidjeti gradsku knjižnicu potpuno izgorenu (slika dolje). Sa izgorenih polica vjetar je odnosio pepeo. Odmah sam se sjetio neprocjenjivih originalnih Kozarčevih i Reljkovićevih rukopisa koji su tamo bili izloženi, a čiji je pepeo sada raznosio vjetar.

    Kraj uzbune je oglašen tek nekoliko mjeseci kasnije, a to je bio tek početak…

    Ne moram naglašavati da smo NATO-ovo bombardiranje Srbije gledali sa neprikrivenim simpatijama.