Prošlo je dosta vremena, ni sam ne znam koliko od kako sam poslednji put bio na Vlasini. Period od nekoliko meseci je na mene ostavio takav utisak kao da nisam bio godinama.
Na Vlasini sam stigao kasno. Očekivao sam da će biti hladno, ili bar koji stepen hladnije nego u gradu. Ali kada sam izašao iz automobila pokazalo se da sam pogrešio u proceni. Bilo je možda i toplije nego u gradu. Usvakom slučaju nisam gubio vreme, odmah sam uzeo stativ i fotoaparat. Otrčao sam do obližnjeg vidikovca sa koga se pruža odličan pogled na Vlasinsko jezero ali i celu okolinu. Hteo sam da iskoristim ,,zlatan sat“ koji je odličan za slikanje panorama ali za koji imate vrlo malo vremena da se pripremite.
Volim da se osamim i da čekam pravi momenat da uhvati te poslednje zrake zalazećeg Sunca. Ti momenti su mi uvek bili čarobni. Ima u njima nešto što me privlači da ih fotkam.
Vlasinska visoravan je mesto koje mi iznova iznova otkriva svoju lepotu. Već sledećeg dana sam nastavio svoju kratku foto šetnju. Dan je bio prelep. Sa blagim povetarcem i Suncem koje dobro grejalo, sve je bilo savršeno. Sledeće slike su nastale tu, u komšiluku.
Kraj dana je brzo došao. Sati su mi se pretvorili u minute. To mi se gore često dešava, posebno kada krenem sa fotkanjem. Još jedan suton je bio blizu.
Do sada nisam imao priliku da slikam Vlasinu u satima kada se Sunce polako uzdiže iznad horizonta. Mir i tišina, blagi povetarac prelazi preko Vlasinske visoravni. To mogu opisati samo kao savršenstvo.
