Čićin grad je ovog leta kao i veći deo Srbije, bio prekriven kišnim oblacima koje je vetar nosio i davao povremeno, prelepe sunčane dane. Iako vreme i nije baš pogodovalo turizmu, broj gostiju na Vlasini je bio zadovoljavajuć, svakako ne kao predhodnih godina. Zbog velikih padavina jezero se dobro proširilo, to se posebno dalo videti na putu ka Čićinom gradu koji prolazi nedaleko od jezera.
Zbog visine od 1.211 metara i ,,ruže“ vetrova kojih ima na nekoliko lokacija na Vlasini a jedna se nalazi u reonu Čićinog grada, oblaci se nisu dugo zadržavali, tako da sam se trudio da maksimalno iskoristim svaki mogući trenutak lepog vremena. Od šetnji preko prelepih proplanka, do prolaska kroz guste šumarke i uživanja obilaska, pogleda na Vlasinu sa jezera, je svakako bio jedan od glavnih motiva.
Kako se ove godine obeležava godišnjica Velikog rata, porazgovarao sam sa čovekom dovoljno starim da se seća strahota Drugog svetskog rata ali i dovoljno mladog duha da mi to ispriča.
Priča koju mi je deda Ranđel ispričao biće objavljena u narednim danima koji su pred nama.
Ove godine su Vlasinski rendžeri imali dosta posla sa beračima borovnica. Nažalost, mnogi koji žele da zarade branjem borovnica ne razmišljaju o tome da nepravilnim branjem, korišćenjem ,,češljeva“ uništavaju biljke.
Jedno od bitnih pitanja je propadanje vojnih objekata u Stojkovićevoj mahali, zajedno sa lokalima nekadašnje pošte kojoj se urušio krov. Jedino rešenje za nekadašnju poštu i prodavnicu je kompletno rušenje. U sklopu se nalazi jedno odelenje improvizovane bolnice. To je strašno, gore je postojalo sve što je potrebno za jedan vid turizma. Recimo gore bi mogli da se vikendom odvijaju časovi biologije u prirodi, postoje toliko mogućnosti kako se mogu ti objekti iskoristiti ali eto to je tako ostavljeno da polako propada. Za kasarinu još uvek nije kasno, još uvek postoje šanse da se osposobi i sačuva od daljeg uništenja.
Osim obilaska ove godine sam se oprobao i u pecanju, mada je to ,,sportska disciplina“ koja definitivno nije za mene. Svakako, bilo je ulova.
Ovogodišnji utisak je bio pozitivan, s obzirom da je leto kao godišnje doba jedino označavao datum i da prave karakteristike leta nisu bile ni u najavi.
Jedna od pozitivnih stvari ovogodišnjeg ,,leta“ na Vlasini su pečurke. Velika vlažnost je rezurtirala da njihova brojnost bude veća od uobičajnog, to je veoma obradovalo berače.
Na Vlasini je bilo i lepih dana, trenutaka, nešto što se da samo videti na toj magičnoj, prelepoj visoravni. Taj prelepi dan a još lepši kraj dana neću nikada zaboraviti.
Leto je već odavno za nama, polako se pripremamo i čekamo zimu, čekamo da Vlasina dobije svoj beli ogrtač sa kojim poprima jednu drugačiju lepotu.
Do sledećeg posta, pozdrav iz Čićinog grada!
