Ubuntu iz ugla čoveka koji nikad nije hteo da instalira Ubuntu

Sa zadovoljstvom vam predstavljam nadaleko poznatog  Miloša Petrovića, aktivno bloguje na MilosBlog.com i urednik sajta Hotelijeri.com. Podjednako voli WordPress, web analitiku, internet marketing, društvene mreže, mobilne tehnologije i o njima rado piše. Razgovarao sam sa Milošem oko #BudiUbuntu akcije, pitao sam ga da nam se pridruži, on je se svakako na moj poziv sa zadovoljstvom odazvao i napisao svoja iskustva o Ubuntu operativnom sistemu, odnosno o tome kako se on našao u ,,Ubuntu svetu“.
Ubuntu sam dugo vezivao za gikove i napredne kompjuteraše, jednom mu dao šansu ali sve što je drugačije od Windows operativnog sistema mi je delovalo kao da imam dve leve ruke, a inače sam dešnjak.

Najveći problem kod Ubuntu operativnog sistema predstavljao mi je gubitak rutine koju imam na Windowsu, da nema tih programa koje na Windowsu koristim, naplašen da se za sve koristi konzola. Nisam želeo da menjam svoje Windows okruženje.

Ipak, internet i ,,oblaci“ su učinili svoje. Sve boljom internet konekcijom i izmeštanjem aplikacija sa lokalnog računara na internet infrastrukturu, moj operativni sistem praktično postaje manje bitan. Ključni program je Chrome ili Firefox, jer me on vodi u one aplikacije koje koristim svaki dan.

Malom analizom dolazim do toga da dnevno 95% vremena provedem u nekom od browsera. Operativni sistem postaje relativna stvar, odnosno, postaje mi sve jedno da li sam na Windows-u ili nekom drugom OS-u, ili nije sve jedno.

wpmeetup2

Windows 7, koji sam koristio, posle izvesnog vremena počinje sve sporije da radi. Windows je kao magnet koji privlači sve moguće sa interneta (priče iz ugla običnog korisnika) i vremenom je sve gori. Konstantno čujem hard disk nešto melje, razmišljam o antivirus programima, nerviram se. Prvi put dobijam želju da Ubuntu OS. stvarno dam šansu i pokušam da se naviknem na njega. Išao sam logikom: ako 95% vremena provodim u Firefox-u, to mogu i na Ubuntu. Sticajem čudnih okolnosti decembar 2013. dešava se jedna životna situacija koju ću zauvek pamtiti. Nisam zbog toga prešao na Ubuntu, ali me je na to delom motivisalo da o Ubuntu razmišljam. U Parizu, na ,,LeWeb“ konferenciji, upoznajem Marka Šatlvorta (Mark Schuttleworth), osnivača Ubuntu-a. Moja prva rečenica koju sam mu rekao,  bila je da ja nisam Ubuntu čovek i da prvi put čujem za njega, ali da sam dobio pitanja, da sa njim uradim intervju.

mark-schuttleworth
Mark Šatlvort i Miloš Petrović

Mark je izuzetan lik i priznajem da sam se tada zapitao, ako je tolika fama oko njega i Ubuntu zajednice, možda bih i ja mogao taj Ubuntu da probam.

Ne znam kakav je Ubuntu bio ranije, ali verzija 14.04 koju na koju sam prešao sredinom 2014. godine sa Windows-a uopšte nije izgledala toliko opasno. Jeste malo stvar navike, ali ključno je bilo sledeće: ne čujem ni hard disk, ni procesor, ništa mi ne koči računar, sve radi perfektno, o antivirusima ne razmišljam, sve programe koji su mi potrebni imam. Ubuntu pre 7 meseci i danas, identično perfektno funkcioniše na mom računaru.

Sada mi se dešava mi se suprotna situacija, muka mi je svaki put kad moram da se “prebacim” na Windows zbog e-banking programa koji zbog firme samo tamo rade. Molim Boga kada će moja banka uvesti aplikaciju u oblaku da ne razmišljam više ni o tom segmentu.
Preporodio sam se na Ubuntu operativnom sistemu.
Kako kome zavergla Windows, moja rečenica koja sledi je “da ja tebi lepo instaliram Ubuntu”.

Ostanite još malo i pročitajte: