Stranci

Dva stranca, sede za jednim stolom u Klubu, pogledom prelazim preko razdraganih lica. Gužva, dim i miris alkohola se širio onim što sam mislio da je vazduh. Muzika menja ritam, čas je brza pa spora tako da nisam siguran da li je stala. Slabo svetlo se probija kroz dim cigareta, slabo svetlo i slab odsjaj u oku.
Dva stranca za jednim stolom, oko njih razdragana lica, dva stranaca, pogledi im se susreću ali oni se ne vide, postali su duhovi prošlosti, aveti koje jedno drugo proganja. Sede, ćutke ispijaju piće, smeše se, uspešno prekirvanje očaja prčašeokeltosti postojanja između dva sveta.
Dva sveta, da zanimljivo je to, kako se brzo rasprše snovi.
Dva stranca, ugao mračan, odvaja se od mase koja igra u zanosu pesama, ugao mračan, eh kada bi progovorio imao bi šta da kaže o gluposti ljudskoj.

Kako su samo postali strani ti stranci, kako su postali tako strani da pogaze sva obećanja koje su jedno drugom posle dugih strastvenih noći, jedno drugom izgovarali?

Kako su pogazili jedno od najvećih obećanja koje su ikada izgovorili?

Kako su sebi dozvolili da postanu stranci?
Alkohol se troši u litrima, noć već polako odlazi a tako i žestina atmosvere koja je ispunjavala klub te noći. Ritam se menja, postaje lagan, postaje spor. Gitara koja je besnila tokom noći, usporila je, bluz je sada njena glavna okupacija.
Klub se polako prazni, bluz, heh, taj bluz, pogana je to stvar. Razoružava čoveka, polako, neprimetno. Tera ga da misli, da razmišlja o svemu ali ne sve, ne hladna srca, ne ta dva stranca koja postoje na drugačijoj raznini postojanja koja ih spaja i predvaja, udaljuje i približava.

I dalje su tu, igraju smeju se pevuše ali su zapravo u tom drugom svemiru ukočeni, jednoličnog pogleda, usana ukočenih, stava, bezvoljnog držanja.
Dva stranca, ostali su sami, u toj pomračini u toj tami. Ostali su tamo gde su postali stranci, ostali su tamo zbog pogaženog obećanja, ostali su tamo, nesvesni postojanja onog drugo. Ostali su tamo, glumeći sreću, ostali su tamo, jednoličnog pogleda, ukočenih usana sa nadom da će ih svetovi ponovo otkriti, da će ih ponovo niz lud tobogan spustiti.
Klub je prazan, muzika je utihnula, svetla su ugašena, ostao je samo jedan prozor kroz koji dopire sjaj mesečine, ostala su ta dva oka, svako u svom svetu nadajući se da će jedno videti odsjaj ono drugog u tamnom vijaletu.