Obećanja, trud i nešto više.

Šta da radiš kada se potrošiš, kada tvoj trud, tvoja volja, tvoje požrtvovanje ode u ništavilo? Šta da
radiš kada ostaneš u tom mračnom vijaletu, tom mračnom paklu, tom svetu zgareži i mirisa
sumpora koji ti se uvlači pod kožu, koji te ne napušta ma gde krenuo. Pa, te prati kao zla kob koja ti nešto potajno, pokvareno sprema.
Kako se čovek nađe uopšte u takvoj situaciji, kako sebe dovede do maksimalnog, uznemirujućeg  poniženja, koje ga izjeda tako polako i lagano da žrtva toga nije ni svesna?
Kako da sebe izvadiš iz toga?MILOSBLOG Kako?
Kada da prepoznaš ništavilo jednog prostora i vremena u kome se nalaziš, kome poverenje da daš a da se sutra ne pribojavaš, da se ne paziš? Kako da u budućnosti koja pred tobom dolazi nađeš nekog kome ćeš verovati, nekog ko te neće ucenjivati kada sazna banalne stvari iz tvog života?

Male  sitnice, slatke i najlepše kada su podeljene među dva sveta, svemira tako beskonačno velikih ali i malih. Neverovatno dalekih ali i ustom trenu bliskih tako, da se dotiču.
Privid, mali trenuci raja, tri dana lepih šest veoma loših. Vremenom se odnos lepih i loših dana samnjuje, kako se crna rupa približava, dani polako, postaju sve gori, postepeno dok nas olujni  vetrovi ne odnesu, dok sve ono što nam je bilo milo, lepo, dok sve to nestane iz naših malih svetova kao da nikada nije bilo. Kažu kada se ta rušilačka sila približi, crna rupa, na planetama koje pogodi  kao da vreme stane. Svi preživljavaju hiljadama godina taj jedan dan, dan uništenja njihove planete, sve do poslednjeg časa kada i poslednji kamen bude nestao. Transformacija ili uništenje, otići ili  ostati?
Da li je to uništenje ipak transformacija?
Da li smo mi, jedno drugo, ne uništili, već promenili u nešto? U nešto bolje, lepše, jače? Da li nas je, kako nam se činilo prvom momentu to uništenje zapravo prenelo u jedan drugi svemir, bolji?
Da li smo ostali u istom onom svemiru samo progledali drugačijim očima?
Uništenje je bilo jako, bilo je bolno, nestajali smo zasigurno, polako.
Jesmo li iz toga nešto naučili ili nas je sudbina predoredila da prođemo sve ono i da  nemo ponavljamo greške prošlih vremena?
Trud je predhodio obećanju, obećanja je bilo ali je ostalo kratko. Igre reči, preovladavaju ovde,  ništa nije rečeno dok ne bude. Trud je pratio obećanje. Jedna strana je dala trud a druga obećala,  jedna je davala sve od sebe a druga obećavala. Trud je pojeo onog koji je umro trudeći se a Obećanja su ostala, obećanja su obećana ostala nekom sledećem, nekom kome će se Trud isplatiti, nekom kome će se Obećana obećanja ispuniti.