Nedelja

Nedelja, jutro sunčano, vedro. Ispijam kafu, napolju me čeka posao oko dvorišta koji se tako već razvlači u nedogled. Bluz lagano radi svoje, umiruje svojim laganim ritmom ali i tera neke mračne misli. Šest dana se živi za ovaj jedan, lagan i opušten, nedelja, skoro zvuči kao raj.
Nedelja, mesto u vremenu, daje ti portal za beg u nestvarno, za beg iz ogavnog, za beg iz stvarnosti i surove realnosti.

VLUU L100, M100  / Samsung L100, M100Nedelja, bluz odjekuje pustom ulicom, lavež pasa upotpunjuje njegov ritam, lavež pasa daju mu onaj bitan, pomalo jeziv, tužan ukus zbog koga je sve tako nestvarno. Dolazi do izražaja taj osećaj prolaznosti, praha koji vetar bespovratno nosi, dalje i dalje.

Tužan jauk pasa, smrt je prošla ovim gradom po ko zna koji put, psi ratova su ostavili tragove po nama, psi ratova nas posle toliko godina, polako ubijaju.

Tužan jauk, svež vazduh, oktobarsko jutro, nedelja je, ništa više nije isto.

Ne povezane reči, buka u glavi, reči same traže put, same se pojavljuju na ekranu, same, bez ikakvog reda i smisla.

Toliko posla a tako malo vremena, soba u lomu u duši haos, nedelja dan za čišćenje, nedelja dan za novi početak, za pročiščenje. Dan u kome se sve završava i sve počinje, dan spokoja, mira. Dan, iščekivanja, čežnje, nelagode, nesanice.
Nedelja, kraljica svih predhodnih i budućih dana.

Nedelja, tako nestvarna, tako posebna.

Kafa, polako se završava to jutranje ispijanje, momenat u kome sve prestaje, sve staje, sve je tako nevažno, malo i prolazno. Taj, mali ritual, ta jutarnja kafa u nedelji, zvuk bluza, ne želim da prođe, ne želim da se me taj spokoj napusti, ne želim da prestane taj opojni zvuk bluza.

Jutro, polako odmiče. Sunce se već dobro uzdiglo, iznad kuća malog usnulog grada, poslednji minuti bluza sa stare kasete ističu.

Odlazi još jedno jutro, spokoj se pretvara u strepnju, mir u nelagodu, nedelja polako prolazi, nestaje i sa njom odlazi trenutak, sekund malog raja..