Igre na blogerski način?

Iskreno, nekada sam voleo te igre blogera. ne nešto preterano ali sam se odazivao na pozive. Kako je vreme koje sam provodio u svetu blogova bivalo sve duže, primećivao sam da postoje teme o kojima treba da se više piše i da bi ,,igranje blogera“ trebalo uzdići na neki viši nivo.

blogPre neki dan sam dobio poziv da učestvujem u nekoj gastro igrici, nije loša ideja ali to nije moj fax. Iznenadio sam se koliko je blogera učestvovalo, mada i nije iznenađenje, ljudi vole da se igraju. Ono što me je malo začudilo je tako veliki odziv i pisanje teksta, odnosno, kao odgovaranje u leksikonu, a tako se malo blogera odazvalo da pišu o peticiji koju je pokrenula Isidora Bjelica. Napisao sam jedan tekst, podelio i na to se za sada, koliko znam odazvao blog ,,kototamo.blogspot.com„. Nekako mi je bilo prirodno da očekujem samoinicijativno priključivanje drugih blogera. Opet je u pitanju opšte dobro i na te stvari bi ljudi trebalo da odreguju, pozitivno, valjda.
Ili akcija #BudiUbuntu koja još uvek traje ali je opet bio slab odziv blogera. U suštini, zahvalan sam blogerima koji su se odazvali do sada, ja sam sve njih lično kontaktirao i  zamolio da napišu par reči o Ubuntu ili Ubuntu filozofiju kako bi se na taj način promovisao slobodan kod. Zašto je tako slobodan kod bitan, to je suvišno pitanje. Slobodan kod bi imao ogroman uticaj na ekonomiju naše zemlje, samim odbacivanjem licenciranih programa i angažovanjem programera iz Srbije, naša zemlja bi uštedela ogroman novac koji bi mogla da uloži i finasira različite projekte, tako da bi peticija gospođe Bjelice bila potpuno suvišna.

Zašto blogeri ne pišu o ovakvim temama je svakako zanimljivo pitanje i odgovor će verovatno varirati od blogera do blogera. Svakako je pravo blogera da piše o čemu god želi na svom blogu ali gde se izgubila ta energija da se blogovi koriste za nešto što može koliko toliko doprineti kvalitetu života u našoj zemlji?
Nekako, svi se žale na monopol pojedinih državnih firmi, neljubaznih državnih službenika, nestručnih ljudi na vrlo važnim položajima, umesto da se o tome piše, kritikuje, da se o tome prave blog igrice i tako utiče na vlast da promeni nešto, mi se ovde igramo šta je ko kada jeo i kako mu je bilo kada je lepo papio.

Možda se ne piše o tim lošim stvarima zato što je ljudima dosta svega, pa pisanjem o nekim manje bitnim, manje stresnim aspektima života, beže od surove po malo mračne stvarnosti. A jedan od razloga zbog koga se slične teme ne pojavljuju po blogovima je taj da jednostavno ne žele da ,,mrače“ blog.
E pa ja ne mogu da pišem o lepim stvarima kada mi neke vrlo ružne, smetaju, žuljaju, ma bodu kao trn u peti, ne mogu da zatvorim oči i pravim se kako je sve u redu. Onda kada ih otvorim, da na svet gledam kroz ,,ružičaste naočare“

Ne želim da se ovo shvati kao neka negativna kritika ili još gore hejt, samo želim da se mi blogeri okupljamo oko nekih pozitivnih ideja, da blogove uzdignemo na jedan viši nivo. Da te ,,igrice“ osmislimo tako da će makar malo uticati na svest ljudi u pozitivnom smeru, zarad dobrobit svih nas.