Nekultura u kulturi – Drugi deo

U predhodnom tekstu sam pisao o nekulturi i sramoti koju sam zapazio na promociji knjige ,,Znamenje anđela“ dok sam za drugi deo odabrao predstavu koja se po kvalitetu, značaju ali i bezobrazluku pojedinaca izdvaja.

O predstavi

,,Lovers Walk“ (Ljubavna šetnja).

,,Lovers Walk“ (Ljubavna šetnja) je predstava koja je pravo sa letnje turneje po Novom Zelandu, NZ Fringe Festival 2012 i Edinburgh Fringe Festival 2011 stigla u Srbiju a razlog da se prvo izvede u Prokuplju je bio da se Gus Simonović inače pesnik, kreator predstave tako oduži svojoj Toplici. Predstava je bila više nego odlična, nešto što sam prvi put video i nešto što je na mene ostavilo vrlo pozitivan utisak. Izvedena je na Engleskom jeziku, performans Gusa i Emble Simonović su pratili snimci i muzika koja je davala poseban ton predstavi.

To je bila predstava svetskog renomea, u tom trenutku nešto najpopularnije što se moglo videti.

Ali nažalost nije mogla proći bez negativnih stvari koje su davale gorak ukus i utisak na tu pa mogu reći vrlo svečanu atmosveru.

Nekultura

Koliko je predstava bila dobra govori to da se posle dve godine vrlo dobro sećam svega ali nažalost i onih ružnih stvari. Poseta je bila velika, sva mesta su bila popunjena a bogami bilo je i dosta onih koji su stojeći odgledali predstavu.

I šta se zbilo na predstavi?

Pa predstava je takvog tipa da se predrasude moraju staviti po strani, morate biti otvorenog uma kako bi ste je razumeli, uživali u njoj. Nažalost bilo je pojedinaca koji se zbog svog jednoličnog okruženja, svoje učmalosti i jednoobraznog razmišljanja nisu uspeli prepustiti toj priči o ljubavi, životu. O priči kako je sve ostalo beznačajno, malo i sitno u odnosnu na taj ljubavni boj između dvoje zaljubljenih.

Kako je publika bila u mraku nije se moglo videti ko šta radi ili iz kog reda se čuje opušten razgovor zbog koga bi glumci kratkim prekidima u predstavi davali do znanja publici da se umiri. Iskreno jedan onih trenutaka kada zbog drugih osetite osećaj  sramote je bio kada se na ekranu pojavilo kokošije jaje kao simbol života i krhkosti. Ta pojava jajeta je izazvala smeh jednog ,,gospodina“ i jedne ,,dame“ koji se smenjivao tiho ali dovoljno da ih izvođači čuju. Nedostatak blama ljudi koji imaju najmanje od 35 do 40 godina je bio nezamisliv za mene, mislim nisam takve očekivao na predstavi ovog tipa. Kako su nekako uspeli da se obuzdaju, nastavili su da zapitkuju ostale oko sebe da im prevedu sa Engleskog ono što Gus i Embla govorili.

Ono što je zapravo bitno je da su uspeli da se uguraju u kadar fotografu nekih novina, da se ,,gospodin i gospođa“ nađu u novinama, da se vidi da su i oni ,,emancipovani“.

Kada se predstava završila sačekao sam da se Gus i Embla ,,oslobode“ od publike, ustvari to su bili neki rođaci kako sam kasnije saznao od Gusa. On mi se čovek izvinio zbog čekanja, rekao je da je primetio da ga čekam ali nikako nije mogao da se oslobodi od rođaka iako im je rekao da vreme posle predstave predviđeno za publiku. Od Gusa sam i saznao da je čuo smeh i pričanje i da ga je to iznenadilo. Inače on i sada njegova supruga Embla su bili vrlo prijatni i strpljivi, bili su spremni da se posvete koliko god je bilo potrebno da čuju utiske, pohvale pa i kritike.

Ovim putem ih puno pozdravljam, nadam se da ću ih ponovo videti u Prokuplju.

Zaključak

Nažalost ovo nisu jedini primeri našeg posrnulog društva. Zapravo ova dva teksta su samo početak i najava novih tekstova u kojima se vidi koliko smo u moralnom ali i svakom drugom aspektu pali i posrnuli zahvaljujući svemu što se u godinama koje su za nama dogodilo. Mislim da se dovoljno ćutalo, da se time problemi ne rešavaju i da se razgovorom, pisanjem o problemima u društvu pokreće ta neka glavna poluga koja će podstaći na pokretanje nekih drugih kako bi se ova situacija i ovaj mračni period našeg društva priveo kraju.

Ostanite još malo i pročitajte: