Priče iz Hameuma

Air by Bach on Grooveshark

I prošlo nam je leto, paklene vrućine koje mi uopšte neće nedostajati. Nekako sam se obradovao kada je jesen stigla, ono jeste i ona bila malo toplija ali dobro.
Nisam neko vreme pisao, što zbog manjka vremena a i delimično zbog nedostatka motivacije.
A Hameum kao Hameum miran i tih, da nije bilo dešavanja kao što je obležavanje 100 godina od mobilizacije drugog pešadijskog puka 1. poziv Knjaz Mihajlo

ili recimo Srbija u ritmu Evrope – Prokuplje   prošlo bi i ovo leto u nekoj svakodnevnici  opterećenoj preživljavanjem svakog novog dana iznova i iznova.
Nekako mi deluje da jedino što se menja  jeste samo vreme. Prođe leto dođe jesen, ode jesen stiže zima, pobeže zima eto ga proleće.
Jedino što olakšava život je voljena osoba pored koje ma kako bilo sivo,tamno ipak na videlo izađe ono malo boje, boje koja ti daje nadu za bolje sutra i koja te vodi kroz mračan svet kao što svetionik vodi brod do bezbedne luke.
Nisam pisao jer se ništa nije imalo napisati, vreme je tako varljivo skliznulo bez povratka da nisam ni primetio da je skoro eto otišla i ova godina.

Danas se sve prodaje i sve je na ceni i obraz, dom, zemlja, da li je tako bilo i ranije ili su to ipak neka nova poglavlja. A možda je ipak u pitanju to kao sa modom, znate ono kada kažu kako se to sve vraća, ide u krug.
Kao recimo što se može videti kroz istoriju, imali smo Rimsko carstvo kao simbol kolevke napredne civilizacije nakon koje je nastupio mračni srednji vek sve do pojave nekog novog carstva koje se predstavlja kao simbol napredne civilizacije. I da li će ta ,,napred civilizacija” opet spasti na ,,mračni sredni vek”?
Hameum polako propada sve više i više ga gostiju napušta, svi se sele u lepše i veće hotele koji će im pružiti možda neki bolji i udobniji život koji su nekada imali sa njim u vreme kada je blistao svim sjajem, kada je pred njim bila blistava budućnost dok nisu došla neka mračna vremena.

Svi udaraju o prsa vičući ,,Hameum je naš!” a niko ni prstom ne bi mrdnuo da zameni polomljeni crep, polomljen prozor novim, da hol pun prašine i paučine očisti, da park zalije i sredi. Viču svi: ,,On je naš!” ali niko da zatvori slavinu što hodnike plavi. Da mogu odneli bi sve sa sobom a što ostane to bi polomili jer je ipak on ,,naš”.
Kao što su klupe u parku polomili i cveće pogazili, mlade sadnice ruža počupali.
Neće se smiriti dok goli zidovi ne budu ostali a i tada će mašineriju pokrenuti sa kojom će svaku ciglu iščupati, odneti.
Vekovima posle pričaće se kako je nekada ovde bio Hameum, prenoćište za putnike namernike a za neke i dom bez koga su, zlom sudbinom, ostali.